Ове године се навршава 29. година од геноцида у Сребреници – највећег злочина почињеног на тлу Европе након Другог свјетског рата. Према пресудама Хашког трибунала, војници под командом генерала Ратка Младића до 19. јула 1995. године су организовано и систематски убили више од 8.000 мушкараца и дјечака бошњачке националности. Око 30.000 жена и дјеце је депортовано. У настојању да прикрије злочине, Војска Републике Српске (ВРС) је измјестила тијела са мјеста масовног погубљења, закопавши их у низу масовних гробница у читавом Подрињу. До данас је познато неколико стотина примарних, секундарних и терцијарних масовних гробница.
Међународни кривични суд за бившу Југославију (МКСЈ) и Међународни суд правде су службено прогласили масакр у Сребреници из јула 1995. године злочином геноцида. У мају ове године, Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је Резолуцију о Сребреници којом је 11. јули проглашен Међународним даном сјећања и обиљежавања геноцида почињеног у Сребреници 1995. године. Резолуцијом се, између осталога, осуђује свако негирање геноцида у Сребреници и позива се све државе да спријече негирање чувањем утврђених чињеница, укључујући и кроз образовне системе.
У сусрет годишњици, Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) представља најновије истраживање које се бави медијским извјештавањем о ратним догађајима деведесетих са фокусом на Сребреницу и Вуковар.
Бројни су примјери како су поједини медији промијенили начин извјештавања, као и језик обраћања јавности. То најбоље показују вијести и текстови који се односе на геноцид у Сребреници. О томе како су извјештавале четири дневне новине (Независне новине, Глас српски / Глас Српске, Вечерњи лист, Ослобођење) писала је новинарка Матеа Јерковић у УДИК-овој публикацији назива „Медијско извјештавање о ратним дешавањима деведесетих на примјерима Сребренице и Вуковара“.
Првих година након сребреничког геноцида поједини медији су доносили кратке вијести о животу у Сребреници или су извјештавали о руководству Републике Српске. О запаљивој реторици и крајње непрофесионалном начину извјештавања свједочи Глас српски који је у периоду почињења геноцида, а нарочито у годинама касније, представљао гласник ВРС-а и углавном извјештавао о „одбрани“ и „ослобађању“ Сребренице чиме је знатно допринио негирању геноцида и других ратних злочина.То је свакако утицало на тешко суочавање друштва са свиме што се у Сребреници и другим дијеловима наше земље дешавало током рата. Нажалост, овај лист ће и касније као Глас Српске наставити да о Сребреници говори као о злочину а не геноциду, усмјеравајући извјештавање на страдање и патњу српског народа који је неправедно заборављен од јавности и међународне заједнице.
Иако се деведесетих о ратним дешавањима у Сребреници говорило у контексту „ослобађања Сребренице“, већ почетком 2000-их Сребреница се ставља у контекст трагедије и страдања сребреничких жртава. Са појавом резултата рада Хашког трибунала мијењају се и наслови текстова, али се доносе и приче о Сребреници као посебном мјесту пијетета. Сребреница је у посебном фокусу у јулу када се обиљежава годишњица, а медији нарочито прате испраћај табута и Марш мира.
О часном начину извјештавања показује лист Ослобођење које је о Сребреници извјештавало и уочи геноцида указујући на глад, патњу, нападе и друге проблеме са којима су се суочавали Сребреничани. У послијератним годинама, овај лист је често стављао Сребреницу у фокус, а тако је и данас када јулска издања углавном доносе приче из Сребренице и Поточара пратећи главну комеморацију и колективну џеназу.
Иако је прошло више од три деценије од ратних дешавања, борба за интерпретацију рата се води и данас. Медији се користе као простор за реинтерпретацију ратова деведесетих, али и све изражајнију ратнохушкачку политику која је нарочито видљива у предизборном периоду. Било како било, новинари и медији су важан сегмент нашег друштва који могу на частан или мање частан начин утицати на суочавање друштва са трагичном и трауматичном прошлошћу. На њима је који ће приступ користити и којим ће путем корачати.