UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) подсјећа јавност на 18. април, Међународни дан споменика и споменичких цјелина који организује Међународно вијеће за споменике и локалитете (ИЦОМОС). УДИК је творац Централне евиденције споменика (ЦЕС) која обухвата податке о спомен-обиљежјима посвећеним ратним страдањима деведесетих на подручју бивше Југославије. Према подацима ЦЕС-а, више од 3.500 споменика је изграђено у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Хрватској и Србији. Највише споменика је мапирано у Босни и Херцеговини, више од 2.100, при чему је на подручју Федерације БиХ преко 1.400 спомен-обиљежја. У Републици Српској највише споменика је пописано на подручју Бијељинске мезорегије, укључујући и субрегију Зворник (укупно 231 споменик).
УДИК-овим истраживањима је утврђено да у Босни и Херцеговини, али и региону, постоји велики број контроверзних споменика који директно или индиректно представљају другачију интерпретацију историје од оне која је званична на просторима бивше СФР Југославије. Некад се не ради о подизању новог споменика, него једноставно о преправљању постојећег. Некада су то и споменици посвећени жртвама Југославенских ратова, али једноставно својим изгледом, мјестом или поруком изазивају контроверзе у друштву.
У поводу Међународног дана споменика, УДИК представља публикацију „Споменици и политике сјећања у Србији и Црној Гори, контроверзе“. Кроз ову публикацију, покушали смо дати одговоре на све оно што се догађа у постсоцијалистичким друштвима балканског полуострва. То у пракси значи заборављање једне заједничке историје, тражење простора за ону која има за циљ раздвајање. Зато нас не требају чудити рехабилитације четника у Србији или подизање споменика убици Стјепана Радића у Црној Гори. То је историја која има за циљ утјеловљење херојстава иза којих стоје злочини.
У анализи споменичке културе у Србији београдска социологиња Маријана Стојичић наводи: „Споменици и спомен-обележја представљају део комплексног мозаика који нуди оријентире у социјалном свету. Они говоре о друштвено-политичком оквиру у којима настају и као такви неминовно су изложени различитим друштвеним утицајима. По правилу су израз политичког (националног) сећања, најутицајнијег вида колективног сећања чија функција је изградња националног идентитета.“
Зато и даље сматрамо да је битно радити на регионалном плану. Само се тим путем може разграђивати политика која има за циљ затвореност и самодопадност историје која на нашим просторима често не свједочи истину.
