UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) подсјећа јавност на ратне злочине који су се догодили у Пионирској улици и на Бикавцу у Вишеграду у јуну 1992. године.
Злочини познати као Жива ломача десили су се 14. и 27. јуна 1992. године када су припадници паравојне формације Осветници, на челу са најокрутнијим злочинцима из Вишеграда Миланом и Средојем Лукићем, запалили живе цивиле, већином жене и дјецу. У кући Адема Омерагића у Пионирској улици запаљено је око 70 бошњачких цивила углавном из села Коритник. Најмлађа жртва је имала свега два дана. Сличан се сценарио догодио двије седмице послије када је запаљено 70 бошњачких цивила у кући Мехе Аљића у вишеградском насељу Бикавац. О страхотама на Бикавцу је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ) свједочила Зехра Турјачанин. Спаљивања цивила вршена су на још десетак других локација.
За злочине у Вишеграду суђено је пред МКСЈ-ом и судовима у Босни и Херцеговини. Хашки трибунал је осудио Милана Лукића на доживотну казну затвора и Средоја Лукића на 27 година затвора. УДИК-ова публикација Ратни злочини у Вишеграду – пресуде документује укупно девет предмета за ратне злочине почињене у Вишеграду донесених пред Судом БиХ и Врховним судом ФБиХ, а којима су осуђени Бобан Шимшић, Драган Шекарић, Милош Пантелић, Момир Савић, Ненад Танасковић, Ново Рајак, Оливер Крсмановић, Предраг Милисављевић, Витомир Рацковић и Жељко Лелек. У марту 2020. године, Апелационо вијеће Суда БиХ потврдило је пресуду којом је Радомир Шушњар осуђен на двадесет година затвора. Тренутно се пред Судом БиХ води поступак против Миломира Ђуричића и Вукадина Спасојевића за злочине почињене над бошњачким становништвом у логору Узамница 1992. и 1993. године.
За Вишеград се сигурно може рећи да је током рата против Босне и Херцеговине био град женоубица, дјецоубица, односно монструозних злочина које су починили припадници разних формација Војске Републике Српске (ВРС). Пионирска, Бикавац, Узамница, Вилина Влас и друге локације говоре нам довољно о карактеру злочина на подручју Вишеграда. Хашки суд наводи да је Вишеград био подвргнут „једној од најнемилосрднијих кампања етничког чишћења у Босанском сукобу“.
Резултати систематског истребљења несрпског становништва данас су јасно видљиви у готово једнонационалној структури вишеградског становништва. Повратницима се утјерује страх величањем четничког покрета, појавама мурала и споменика четничким вођама, али и бесрамним радом Хотела Вилина Влас, некадашњег логора за мучење и силовање жена.
Процесуирање починилаца ратних злочина од стране домаћих судова је изнимно важно за процес суочавања с прошлошћу. Проналазак посмртних остатака је нови корак напријед у лијечењу рана и изградњи повјерења и помирења на овим просторима. Стога апелујемо на Вишеграђане да коначно проговоре истину о судбини њихових суграђана како би се посмртни остаци жртава живих ломача и других вишеградских стратишта достојанствено укопали.
