UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
У поводу дана сјећања на страдале Брчаке у протеклом рату, Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) подсјећа јавност на монструозне злочине који су се догодили у пријератној општини Брчко.
Током рата против Босне и Херцеговине, Брчко је било коридор који је спајао источну и западну Републику Српску. Био је једина веза западних дијелова Републике Српске са Београдом.
Брчко је 1992. године постало познато по звјерском убијању бошњачких и хрватских цивила. Тридесетог априла 1992. срушен је Савски мост између Гуње у Хрватској и Брчког у Босни и Херцеговини. Тим чином је започела окупација града од стране ЈНА и дјеловање паравојних формација. Након рушења Савског моста у Брчком је наступио ужас са отварањем десетина логора у које су одвођени бошњачки и хрватски цивили, гдје су се догађала масовна погубљења.
Тако је на иницијативу локалних самопроглашених брчанских власти предвођених Српском демократском странком (СДС), основан концентрациони логор Лука у коме су систематски вршена затварања и ратни злочини над несрпским становништвом са подручја ове општине. Логор Лука је затворен у августу исте године, због притиска међународне јавности, а логораши су пребачени у логор Батковић код Бијељине. Осим логора Лука, нека од стратишта у којима су мучени и злостављани Бошњаци и Хрвати су: ДТВ Партизан, Хаџи-пашина џамија, Хотел Посавина и зграда Полицијске управе Брчко.
За ратне злочине у Брчком, пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ) суђено је Слободану Милошевићу, Војиславу Шешељу, Биљани Плавшић, Радовану Караџићу, Момчилу Крајишнику, Горану Јелисићу и Ранку Чешићу. Горан Јелисић звани Српски Адолф је осуђен на 40, Ранко Чешић на 18, Момчило Крајишник на 20 и Биљана Плавшић на 11 година затвора. Они су ослобођени оптужбе за геноцид и осуђени су за злочин против човјечности, упркос чињеници да су имали намјеру дјелимичног уништења националне групе Бошњака и Хрвата, односно да су (Јелисић и Чешић) починили многобројна убиства логораша са геноцидном намјером.
УДИК је 2015. године објавио публикацију „Ратни злочини у Брчком (’92-’95) – пресуде“ која документује дванаест предмета вођених пред судовима у Босни и Херцеговини за ратне злочине почињене у Брчком и два предмета (Џемал Захировић и Фикрет Смајловић) за ратне злочине почињене у логору Батковић код Бијељине над Бошњацима Брчког.
Пресуде које су донесене пред судовима у Босни и Херцеговини и Хашким трибуналом довољан су доказ да у Брчком постоји потреба за подизањем споменика цивилним жртвама рата које су убијене само због припадности неком од народа. Пресуде потврђују, да су заробљени цивили мучени, премлаћивани, злостављани, силовани и убијани, на изразито понижавајуће начине, а злочине над цивилима чинили су припадници војних и полицијских група, над којима су контролу у датом тренутку имали осуђени. Жртвама које су злостављане није пружена медицинска помоћ, а злочини су оставили трајне посљедице на живот и здравље жртава и њихових породица.
Иако постоји више спомен-обиљежја која говоре о страдању цивила у Брчком, још увијек не постоји званично спомен-обиљежје које би изградила локална власт на некој од јавних површина као што је то учињено са три споменика посвећена страдању војске која је дјеловала на подручју ратног Брчког.
Из тог разлога, сматрамо да у Брчком треба подићи споменик у граду са именима свих убијених жртава са подручја пријератне општине Брчко који би, прије свега, имао образовни карактер за све грађане и посјетиоце Брчког. Такође, споменик треба свједочити и могућности помирења, разумијевања, те дистанцирања од злочиначке прошлости и политике било којег народа. Само ћемо на тај начин прекинути политику порицања и политику заборава злочина.
