UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Портал Tačno.net, 14.1.2021. године
Разговарао: Предраг Благовчанин
Едвин Канка Ћудић, босанскохерцеговачки активист за људска права, новинар, политолог и тренутачни координатор УДИК-а и представник Босне и Херцеговине у Регионалном савјету РЕКОМ мреже помирења. Са Ћудићем смо разговарали о манипулацији споменичке културе, односу народа Босне и Херцеговине према дешавањима из протеклог рата, најавама доношења Закона о негирању геноцида као и о другим темама.
Можемо ли покретање иницијативе за изградњу меморијала за српске цивилне жртве настрадале у оквиру Спомен парка Враце проматрати кроз призму политизације и медијског спина који долази у тренутку када је фокус јавности још увијек усмјерен на афере попут враћања иконе?
О томе се највјероватније ради. Проблем са иконом је можда највећи скандал који је послијератној Босни и Херцеговини приредио неки члан Предсједништва Босне и Херцеговине из ентитета Република Српска. Не знамо ни зашто је уопће икону поклањао. Бошњацима, Хрватима, Јеврејима и другима који су бирали члана Предсједништва из Републике Српске та икона у њиховом животу не значи много. Да будем прецизнији, ради се о нашем паланачком балканском менталитету, у коме је вјера, а не економија, једина перцепција нашег опстанка. Као и све друго што долази из мањег бх. ентитета и ово је прекопирано од Александра Вучића који исто тако воли да носи васкршња јаја у Брисел, иако је и Србија мултиетничка држава. Или би то барем требала бити.
Скоро три деценије након злочина на Казанима, спомен обиљежје на овом локалитету није подигнуто. Због чега иницијатива за изградњу споменика први пут покренута 2011. године до данас није реализирана?
Зато што се до тада није ни преиспитивала улога припадника Армије РБиХ. Она се дјелимично ни данас не преиспитује. С друге стране, цивилно друштво никада није довољно ни давало значаја ратним злочинима на Казанима. Сматрали су га локалним сарајевским питањем. Захваљујући цивилном друштву, и то прије свега УДИК-у, а не политичарима, данас се о Казанима много више зна. Више нико не негира злочине на Казанима, а све се више говори о споменику, који ће на пригодан начин указивати на те монструозне злочине и комеморисати страдале грађане Сарајева. Жртве ће свој споменик добити без превише политике, али у домену грађанског друштва. Овај споменик је важан и због очувања мултикултуралног и антифашистичког Сарајева. Искрено се надам да ће ова иницијатива пробудити савјест и у другим народима, па да то и они учине за своје невино убијене суграђане. Ти људи су убијено само због другачијег имена.
Колико је уопште прича о споменичкој култури и меморијализацији везана за националистичке дискурсе и наративе?
Па на основу споменика се гради култура сјећања једног народа. Више мање политика увијек има јак утјецај на изградњу споменика, јер се преко њих носи порука о колективном сјећању. У Босни и Херцеговини данас имамо споменике који коштају више од 200.000 КМ, а налазе се у најсиромашнијим опћинама Босне и Херцеговине. Наравно, плаћени су новцем пореских обвезника, а нико их није питао да ли сви они желе такав споменик у својој средини. Друго, већина споменика који су подигнути у нашој држави, другу страну означавају као непријатељску, а свој народ као жртву. Док су партизански споменици славили побједу над непријатељем, садашњи бх. споменици аутовиктимизују народе који их управо подижу.
У том контексту може ли уопште споменичка култура у Босни и Херцеговини бити дистанцирана од националног дискурса?
О споменицима се јако мало говори у нашој јавности. Говори се само када се догоди неки скандал око изградње споменика. Након тога престаје прича око споменика. Да постоји политичка воља на томе би се радило. Међутим, сјетимо се споменика у Варешу. Споменик је био без националних и вјерских симбола само са грбом Босне и Херцеговине и поруком: Поклони се на свој начин. Против њега су били сви, па и вјерске заједнице које увијек промовишу причу о миру и заједништву. Једноставно, без вјерских и националних симбола, представници народа то не желе да прихвате. Не осјећају их као своје, а да би било њихово онда мора имати етничке и вјерске симболе. Ако томе додате и језик мржње на споменицима, онда добијате темпирану бомбу за будуће сукобе.
Какве посљедице на друштво оставља именовање улица, тргова, институција по пресуђеним ратним злочинцима или апологетима нацистичких и фашистичких режима?
Добијате неке нове генерације које ће сматрати да Алојзије Степинац и Дража Михаиловић нису ратни злочинци. Видјели сте реакције запослених у Основној школи Мустафа Бусулаџић у Сарајеву. Они су се у своме саопштењу бавили проблемима Палестине и Израела. То је страшно. Какве везе босански Јевреји имају са политиком Израела. То је неписменост, а тога је већ и превише у Босни и Херцеговини. Добар кривац је образовање, које је нажалост постало упитно.
Постоји ли у БиХ култура сјећања и до које мјере се манипулира жртвама рата идеологијом виктимизације?
Ми живимо подијељено сјећање. Немамо званични наратив о страдањима из 90-их. Сусједи око нас то имају. Имамо три сукобљена наратива на тако малом простору, па и у самим градовима, какво је Брчко. На 100 метара се у том граду налазе три споменика: припадницима ВРС, ХВО и Армији РБиХ, а не постоји ни један споменик цивилним жртвама рата. Сада замислите како је у главама људи то ратно сјећање помијешано. С друге стране, ми живимо етнички апартхејд. Свједочимо манипулацији са нашим емоцијама и жртвама, које клеронационалистички политичари користе ради скупљања гласова. Нажалост, то је наша стварност.
Свједочили смо скидању плоче са именом ратног злочинца Радована Караџића са студентског дома на Палама. Можемо ли очекивати и иницијативе за промјене назива улица, основних школа или тргова који носе називе по злочинцима из другог свјетског рата или протеклог рата у БиХ?
Ако се наши политичари буду питали, то се неће догодити. Ако високи представник у БиХ и међународна заједница буду чврстог става, као што је то било у случају студентског дома, онда то можемо учекивати. Мишљења сам да се то неће догодити у скорије вријеме.
Да ли је коначно дошло вријеме да Парламент БиХ усвоји Закон о негирању геноцида обзиром на недавне изјаве високог представника као и једног дијела међународне заједнице?
То се требало учинити доста раније, али ако се и сада догоди, бит ће лијепа вијест. Међутим, шта ће се догодити када закон наступи, а онда неки бошњачки политичар каже да се у Вишеграду или Приједору десио геноцид. И то би онда требало носити неку санкцију. Није проблем само негирање геноцида у Сребреници, а које евидентно негирају Срби, него су то и бошњачки политичари који потенцирају на геноциду у Приједору, Фочи или Вишеграду. У тим случајевима ми можемо говорити о стравичним страдањима становништва, али нажалост за те ратне злочине не постоје пресуде геноцида. Морамо називати ствари правим именом, а то би закон требао да одреди.
Можемо ли у овом тренутку говорити о напретку правосудних институција у контексту кажњавања националне нетрпељивости узимајући у обзир чињеницу да је Тужилаштво недавно подигнуло оптужницу против припадника Равногорског четничког покрета због дешавања у Вишеграду?
Да будем искрен, ја од те оптужнице не очекујем превише. Што би се у нашем народу рекло: Тресла се брда, родио се миш. Било би добро када би сви ти учесници, као и осуђени ратни злочинци, били трајно санкционисани. Тада се не би дешавало да се ратни злочинац кандидује на изборима и да касније врши неку од јавних функција. Апсурдно је да такве особе живе од пореских обвезника, а раније су издржавали казне за злочине почињене над обитељима тих истих грађана.
