UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Прије свега, још није вријеме за интервјуе. Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) је млада организација која се мора још доказивати јавном мијењу у нашој држави, казао је на почетку разговора за „отисак“ Едвин Канка Ћудић.
Разговарао: Сафет ИМАМОВИЋ
Новинар, активиста за људска права, мајстор јапанских борилачких вјештина АИKИДО-а и ЂИУ-ЂИЦУ-а, аутор књиге, оснивач двије брчанске организације и сада координатор УДИК-а у Сарајеву?
Да, управо све то у посљедњих 10 година. У аугусту мјесецу ове године, прихватио сам идеју реализације УДИК-а са још пет сарајевских активисти и активисткиња. То је била идеја онога што смо фотограф и психолог Јусуф Хафизовић и ја већ дуго радили кроз свој рад. Пуне четири године опомињали, писали, говорили о злочину који је почињен у у Брчком, Зворнику, Братунцу, Приједору, Вуковару, Дубровнику…
И гдје сте највише радили?
На подручју Вишеграда, Фоче и Брчког. Највише сам волио обрађивати теме у вези Милана Лукића, самохвалисаном Српском Адофлу – Горану Јелисићу и Фикрету Смајловићу званом Пиклић.
И гдје смо сада?
Сада смо већ огрезли у насиљу. Сваки дан и у сваком граду чујем реченицу: Бит ће поново рата! То није чудно, јер се насиље манифестује директно – тако што га видимо и знамо починиоца и починитеља. Имамо га израженог и структурално, тако што то видимо кроз дискримацију према Ромима, жртавама рата…. Имамо га и у оквиру културног насиља, које се очитује кроз образовање, идеологију која је нажалост јако присутна у нашој заједници. Кад то све саставите, са три образовна система и толико влада, и граница унутар уједињене Босне и Херцеговне, онда имате најбољи примјер насиља у једној заједници.
Јучер сте одржали први скуп у Сарајеву? Била је то шутња, црнина, протест? Остали сте мистерија?
Да. Тачно је, то је то био први јавни скуп Удружења за друштвена истраживања и комуниције (УДИК) од његовог оснивања. Датум тог скупа није без разлога заказан. Хтјели смо да то буде Међународни дан борбе против фашизма, 9. новембар. Мировну акцију предводило је Удружење за друштвена истраживања и комуникације, а мировна акција се звала „Национализма убија“. Поред мировне акције Јусуф Хафизовић је урадио клип „Национализам убија“, који можете наћи на нашој званичној страници, али и yоутубе-у. Национализам је синоним за проблеме и кризе с којима се Босна и Херцеговина већ пуне 23 године бори. Национализма и његова радикална струја јесте фашизам, али ни његова либерална страна нам не нуди козмополитизам. УДИК тежи козмополитизму, и ми смо својом шутњом одали почаст жртвама свих облицима фашизма, али и црном бојом подсјетили да опомињено на оно што нуди злочин и фашизам. Немамо ријечи за тако нешто. Шутња је наш мук у црном свијету насиља.
О којим облицима фашизма говоримо?
То су сви они облици с којима се заједница као што је Босна и Херцеговина у континуитету сусреће. Прије свега, ми смо заједница која његује културу насиља. То подразумјева да је у нашој заједници у потпуности присутан сваки облик насиља и дискриминације којим преовладавају стереотипи и предрасуде које се очитује према Ромима, Јеврејима, ЛГБТ-у, или у моме случају према новинарима или активистима за људска права. Борба за културу ненасиља и борба за уклањање предрасуда и стереотипа је најтежа борба с којом се свака заједница сусреће. Босанскохерцеговачки народи су се некако сродили с тим начином живота. Ентитетка линија је насиље. Она нас дијели и указује нам да нисмо јединствени и једнако равноправни. Ако говоримо о Републици Српској, онда можемо рећи да је у том подручју неонацизам неформално легализирам.
Чекајте мало, легализиран?
Изјаве Милорада Додика и Душанке Мајкић против државе Босне и Херцеговине су фашистичке. Оснивање СНП 1389 Република Српска је регионално ширење организације чији је портпарол Миша Вацић пријетио ПРИДЕ-у, проглашавао Булевар Ратка Младића и у континуитету шири језик мржње на територију Србије. Можемо говорити и градњи Српске православне цркве изнад Меморијалног центра Поточари, или пак спорне цркве у дворишту нане Фате Орловић. Потом, Посјета Младена Босића Радовану Караџићу када је ухићен, у Београду. Третирање Републике Српске као републике од стране медија у том ентитету показује насиље над свим држављанима Босне и Херцеговине. Напади на посједе Бакире Хасечић у Косовом Пољу код Вишеграда су такођер отворени линч на боркињу за људска права. Забрана обиљежавања геноцида у Приједору је злочин, као и покушај рушења споменика у Вишеграду је злочин и фашизам. Напад на Медиа центар, на Удружење Оквир је фашизам у Сарајеву. Напад на дјевојку у локалу Пуссy Галоре је хомофобија. Постављање српске заставе на Исламску заједницу у Бања Луци 2000 год. показује да је то итекако легализиран фашизам као и исписивање графита на Атик-Савску џамију у Брчком је отворено насиље. Потом, паљење државне заставе на Полицији Брчко, напад запаљивим средствима на Основни суд у Брчком, стављање српске заставе на Курбан- бајрам, на џамију у Мркоњић Граду итекако много говори. Сјетимо се, да је прошли Рамазански бајрам био у знаку напада на повратника у Зворнику. Можемо говорити и о дискриманацији, фашизму па и апартхерјту тако што имамо на много мјеста двије школе под једним кровом. Ако будемо говорили регионално, онда можемо цијели једну разговор посветити само нападима на активисте и активисткиње у Београду, Подгорици, или пак Загребу.
Како ћемо онда дефинирати фашизам?
Рекао бих да се у Босни патриотизам, национализма, шовинизам, ксенофизам и фашизам у потпуности постали једнаки. Сви то заокружују једном ријечју: Патриотизам. Сви се позивају само на тај термин, а кад погледамо, национализам и фашизма и сви њихови попратни облици искључују друге. Национализам је идеја малих људи, козполитизам великих умова.
Шта је то онда задатак УДИК-а?
Задатак Удружења за друштвена истраживања и комуникације је управо рад са овим проблемима. То су кршења људских права, посебно са жртвама које су преживјели рат против Републике Босне и Херцеговине од стране Републике Хрватске и тадашње Савезне Републике Југославије. Ту је рад и са жртавама које су преживјеле бошњачке злочине индивидуалне одговорности над српских или хрватским цивилима у Босни и Херцеговини. Сви морају одговарати и суочити се са оним што су починили над другим. То је стално подсјећање на оно што се догодило у свим градовима Босне и Херцеговине и региона у протеклом рату, али и геноцида у Сребреници. Потом, захтијевање правде у институцијама БиХ, али и у свијету. Пред нама се налази море питања и одговора времена на оно што се зове: Људско право на живот и његову слободу. То је управо оно о чему ми желимо разговарати, и о чему ћемо у даљњем процесу водити дискусију са свим странама.
Ко су те жртве?
Жртве никада нису хомогена скупина. То су и Бошњаци, и Срби, и Хрвати, и Јевреји, и Остали и сви они који се дискриминирани у Босни и Херцеговини. Нажалост, рат је донио негативан мир. Рат је одсуство мира, али мир није одсуство насиља.
А шта ћемо онда са ЕУ?
Еуропска унија је пут којим Босна и Херцеговина мора ићи, она политика којом се Босна мора кретати: Право у Еуропу. Међутим, Еуропска унија се неће бавити нашим фашизмом нити насиљем које се догађа у оба ентитета или Босни и Херцеговини. Еуропска унија ће се бавити економијом. Исто као што Унију не занима раст мађарског фашизма са премијером Виктором Орбаном, нити протјеривање Рома из Румуније или Француске, тако их исто неће занимати 8 500 несталих особа у Босни и Херцеговини, нити ће их занимати што ми живимо и његујемо културу насиља. То једноставно није њихов концепт рада и ми то морамо знати. Суочавање с прошлошћу и градња културе ненасиље је обавеза и одговорност свих грађана Босне и Херцеговине, без обзира на вјерско, сексуално или национално опредјељење.
Имате ли подршку на том путу?
Свако ко се бави људским правима у региону па и у Босни и Херцеговини нема подршку. Онај ко подрма темеље патријархата увијек се нађе на ивици ножа заједнице у којој живи. Када неко има велику подршку јавности, онда то не значи да ради добро свој посао. Особно, улијева ми сумњу. Мањима је та која временом мијења друштво. Треба времена , али тога морамо бити свјесни. Међутим, шта ће бити ако то нико не ради? Град Сарајево нема хисторију мировног активизма. Имамо подршку умјетника и то је оно што је важно истаћи. Умјетници су они људи који схватају суштину проблема и који путем свога дјеловања успјевају да премосте границе које су им постављене. Ако говоримо о некој другој подршци, онда је потребно рећи, да је подршка нешто што се временом гради, а да је оно што се гради мора проћи кроз ону латинску изреку: Преко трња до звијезда.
Који су то умјетници?
Довољно је рећи да су умјетници. Без консултација с њима, не бих откривао њихова имена.
Да појаснимо, свјесни сте да би због свог рада могли имати проблема?
Ја то не бих назвао проблемима, него одговорношчу грађана према земљи у којој живимо.
Шта је то што ће вас водити у будућности?
Идеја и воља у еуропску Босну и Херцеговину, еуропско Сарајево и Брчко са свим равноправностима и једнакостима, према свим грађанима ове државе. Ова држава ни овај народ нису заслужили да имају овакве вође, нити су заслужили да овако живе. Жртве рата су у потпуности занемаране, обесхрабљене, изманипулисане. Више никоме не вјерују. Грађани који желе напријед проглашавају се анти-религијским или пак страним плаћеницима. То су те предрасуде и стереотипи о којима говоримо. То нам је познато и то је нешто на чијем ћемо отклањању у будућности радити. Идеја јесте добра, али воља је оно што покреће свијет.
Остајете на улицама Града Сарајева?
Управо тако. Бит ћемо на улицама Града Сарајева како бисмо јавном мијење још једном подсјетили на оно што су учиниле све три стране на рачун грађана Босне и Херцеговине. Како би рекла Неда Божиновић: „И они који се бране и они који убијају су убице“. Ми морамо још једном ову државу подсјетити да су се догодио злочин геноцида и у Брчком, Зворнику, Приједору, Братунцу, Котор-Вароши. Међутим, само је један пред Хашким трибуналом доказан – геноцид у Сребреници. Грађане ове државе подсјетит ћемо и на одговорност према свим жртвама које су починиле снаге ХВО-а у Дретељу Силосу, Габели и АРБИХ, у Казанима изнад Сарајева, Коњицу, Кравицама… У истом моменту, разграничит ћемо комадантну од индивидуалне одговорности. На крају крајева, све је то почињено у наше име.
Планови у будућности?
Прво што ћемо сада урадити обиљежит ћемо сјећање на опсаду града Вуковара, која се догодила прије тачно 22 године. Потом, настављамо са градњом заједнице у култури ненасиља за дјецу наше дјеце. Свјесни смо да то не можемо ради за нашу дјецу, јер је касно, али за њихову дјецу можемо. То је тежак, али значајан пут. Без суочавања с прошлошћу и признавања онога што је свака страна урадила, нема истинског помирења на подручју бивше Југославије. Хашки трибунал је донио чињенично стање онога што се догодило, новинари су о томе писали, вријеме је за одговорне грађане Босне и Херцеговине.
