UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
-Прије свега, ово није први пут да ми се упућују пријетње поводом мога рада на подручју ратних злочина, суочавања с прошлошћу и међународног хуманитарног права – казао је на почетку разговора за „отисак.ба“ координатор УДИК-аЕдвин Канка Ћудић.
Разговарао: Хуснија ОМЕРХОЏИЋ
Иако кажете да оно није први пут да вам пријете, изгледа да се по први пут јавно оглашавате због тога?
Тако је. Ово је први пут да сам се као активиста и новинар огласио на те пријетње. У том моменту, Координациони одбор Удружења за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) је сматрао да је важно обавијестити јавност о пријетњама које су ми упућене. Што се мене особно тиче, не бих се огласио. Ја сам на такве ствари научио.
Зашто су вам упућене пријетње?
Неколицини грађана Брчког је било жао што нису нанијели већу штету граду 7. фебруара 2014. године за вријеме демонстрација. Поједини су сматрали да сам из неке политичке странке, док су трећи сматрали да сам плаћеник појединих организација који имају за циљ пренијети демонстрације у Републику Српску.
Је ли Вам то био циљ?
Пазите, на демонстрацијама 7. фебруара 2014. године нико није споменуо Републику Српску. Није се говорило о етничким припадностима. Према томе, то је апсурдна прича да је неко хтио пребацити демонстрације у мањи босанскохерцеговачки ентитет. Уз Наду Стрепачки и Зијада Чусту преузео сам координацију демонстрацијама. Хтио сам смирити тензије народа што сам и успио. Из тог разлога од Полиције Брчко дистрикта БиХ тражио сам јавно обраћање градоначелника Брчко дистрикта БиХ Анте Домића. Брчко је био једини град у Босни и Херцеговини у којем ништа није запаљено. То је за сваку похвалу.
Како је изгледао састанак са градоначелником Домићем?
Делегацију коју сам тада предводио у кабинету градоначеника морамо признати да је у том моменту градоначелник Домић показао политичку зрелост и без обезбјеђења изашао међу свој народ. Хтио је разговарати, али мегафона није било. Некада се можемо не слагати са политичарима, али треба признати да је у том моменту то био најбољи гест једног политичара у Босни и Херцеговини. Да ли се слажем са политиком коју води градоначелник Домић то је већ друго питање и то је већ нешто што није дио овог разговора.
Шта сте том приликом истакли градоначелнику Домићу?
Питао сам га, да ли се могу осјећати сигурним грађанином Брчког ако говорим о ратним злочинима. Сматрам да ми никада у том граду није био загаратована сигурност. Превише је оних који ходају градом, а који би требали бити процесуирани. Премало је оних који су понијели одговорности за оно што је учињено у том граду. Нема солидарности.
О тог дана крећу и пријетње које су изазвале велику буну у Брчком али и БиХ?
Тренутно се у Босни пријети само мени. У том моменту поједини националисти су пронашли моју фотографију са координаторицом РЕКОМ-а Наташом Кандић и почели ширити причу о томе како Кандићева има удјела у финансирању демонстрација у Брчком. То није истина. Фотографија са Наташом Кандић је настала 31. децембра 2012. године у канцеларијама Фонда за хуманитарно право у Београду када сам урадио интервју с њом. Мој текст „Они живе у мом граду“ је након тога био много шиканиран. То је нешто што је неке српске десничаре заболило. Ако ћемо искрено и многе борце за људска права боли чињеница да се многи на тој листи још увијек шетају кроз Брчко.
Шта Вам пишу у тим порукама?
Питајте ме шта ми не пишу. Пишу све оно што нико никоме никада не би написао. Нешто чега би се паметан стидио, а будала поносила. Жалосно је да још увијек постоји велики број оних који тако мисле. Жао ми је што још увијек постоје људи који не желе прихватити истину.
Кажу да сте називали споменик Српским палим борцима Брчког знаком цинизма?
Истина. То и данас мислим. Је ли нешто спорно? Је ли ико у том граду тај споменик сматра нечим похвалним. То је споменик који је означио циљ великосрпске политике. То је нешто што не би требало постојати у том граду, а ако постоји онда му је тај назив неприкладан. Исто сматрам и за цркву на Мерајама. Замислите вјерски објекат који се налази у насељу гдје је 100% муслиманско становништво. Је ли то апсурд? Провокација? Ја мислим да јесте.
Да, али постоје споменици и бошњачким шехидима и погинулим борцима ХВО-а?
Ти споменици никада не би постојали, да није било тог споменика. Нико не би причао о бошњачком или хрватском споменику да нису изградили споменик којим су се хвалили како су протјерали Бошњаке и Хрвате из тог града. Ако је то тако демократично зашто је онда спорна Спомен-плоча на логору Лука. Спорна је, јер су ти борци управо били агресори и злочинци, па је сад незгодно да на том мјесту стоји „српски агресор“. Ја то у потпуности разумијем, јер није шала хвалити се побједом, па онда након неког времена рећи: Па видите, ми смо убијали људе у том граду. Кад би то Дистрикт урадио, онда бисмо могли говорити о истинској одговорности према жртвама.
У пријетњама се наводило да сте активиста организације Жене у црном – Београд?
Истина, дјелујем унутар београдске организације Жене у црном. То је организација која би требала свима нама бити узор. Она би требала бити стуб суочавања с прошлошћу и примјер транзиционе правде на Западном Балкану. Ја се свог активизма унутар те организације не стидим. Поносим се храброшћу активиста и активисткиња те организације. Биле су прве које су устале против рата у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Зашто нико није говорио да сте координатор УДИК-а? Шта је то УДИК?
Не знам зашто се то није говорило. Очито им то није одговорало. Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) је организација која дјелује на нивоу цијеле Босне и Херцеговине са сједиштем у Сарајеву. То је прва регистрована мировна-активистичка организација у нашој земљи. УДИК је на себе узео обавезу изградње друштва ненасиља. Истичемо да је то тежак, али вриједан пут у овој земљи када је у питању суочавање с прошлошћу и транзициона правда. Међутим, истакли смо и то да смо свјесни да је Босна и Херцеговина загризла у културу насиља и да све што радимо радимо за дјецу наше дјеце, за будуће генерације. У потпуности смо свјесни да ћемо тешко промјенити мишљење друштва у којем живимо. Нажалост, то друштво је тренутно друштво етничког апартхејта.
Како се осјећате?
Врло добро. Не видим ни један могући разлог да бих се осјећао лоше. Драго ми је што имам прилику разговарати са Вама и још једном дати подршку вашем раду у Брчком.
Остајете иза својих активности које су резултовале овакве пријетње?
Остајем иза свега што сам писао и говорио. Прихватам одговорност за оно што сам писао. Било би смијешно да негирам. Нисам политичар, ја сам активиста. Стојим иза онога што кажем и не мијењам мишљење.
Сматрају Вас србомрзецем?
Срби који ме познају у том граду, Босни и Херцеговини и Србији, добро знају мој став о Србима. Ја волим Србе. Имам много пријатеља српске националисти. Волим Београд. То је један од мени најдражих градова. У Београду највише волим Трг Републике. У том граду увијек доживим најљепше тренутке. Ја не волим злочинце, и не волим оне који крију истину од јавности. Нажалост, таквих је јако много у овом региону.
Је ли Вам још увијек пријете?
Да, то је стална ситуација коју доживљавам на телефонима, друштвеним мрежама и е-маиловима. Сад барем знам да су ми бројеви телефона јавни.
Какве су реакције?
Поједине организације за заштиту људских права сматрају да ми више сигурност у Босни и Херцеговини није загаратована и да требам прећи у неку од еуропских земаља како би се склонио на неко вријеме.
Зашто нисте отишли?
Нисам на то пристао, јер се не бојим. Не видим ни један могући разлог зашто би се склањао пред десничарима. Они то и желе. Ово је застрашивање. Кад неко некога жели убити, он му не најављује, него то учини. Према томе, мени мој јавни простор нико неће одузети.
Имате ли подршке?
Увијек имате подршку. Можда није лијепо што их у овој ситуацији именујем и надам се да ми неће замјерити. За мене је то била велика подршка. Прва особа с којом сам о томе разговарао била је Јадранка Миличевић. Саша Гаврић ми је написао реченицу коју никада нећу заборавити: „Не дај се, уз тебе сам“. Лепа Млађеновић ми се јављала е-маилом. У том моменту звала ме и моја Сташа Зајовић из Београда. Кад ме Сташа назвала могао сам плакати, јер ми је много значило чути њен глас на телефону. Она је учитељица мога живота. Стално ми се јављао Жељко Станетић из Новог Сада. Зове су ме глумци, новинари, музичари, особе из јавног живота Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Србије. Зове ми велики број људи које нисам ни познавао и хвала им велика на томе. У таквим ситуацијама схватите ко вам је пријатељ.
Гдје је онда проблем?
Проблем је у томе што већина покушава угушити јавну ријеч. Покушају на многе начине саботирати рад бораца за људска права и новинара у овој држави. Све је добро и сви вас хвале ако пишете о ономе што они сматрају истином, али ако ту истину окренете онако како је чињенично онда сте на ивици ножа. у Брчком ће се бунити ако почнете причу о ратним злочинима, а у Сарајеву ће се бунити ако одете на Мерлинку, или ако почнете говорити о насиљу над ЛГБТ-у. Већина у овој држави сматра да је пресуда Сејдић-Финци глупост. По њима, Јевреји и Роми имају права. Ја се не слажем с тим. Ја се не слажем да ЛГБТ заједница у овој земљи има своја права. У питању је распоред моћи.
Има ли кајања за све предходно што сте радили?
Не, нема ни једне могуће трунке за оно што сам радио све ове године. Нисам радио ништа лоше. Писао сам истину. Радио сам за истину. Своје узоре сам тражио међу људима који су спремни дати свој живот за оно што мисле. Научио сам да се не повлачим, него да проблему идем у сусрет. Сабур је ријеч која се код нас много користи. Она не значи трпити и шутити, него издржати и побиједити. Ипак, је ли ту истину требамо тражити свијећом? Мислим да не, има много људи који су спремни свој живот дати за истину коју неко жели прикрити у овој нашој заједници.
