UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
-Свако ко је јучер стао са нама на Тргу младих у Брчком, био је искрени пријатељ идеје за помирење и суживот у Брчком. То је идеја да се морамо суочити са злочинима који су почињени у нашем граду и граду поручити да се не стидимо стојати, да се не бојимо својим тијелом бранити истину. У истом моменту, сатом шутње одали смо пошту свим убијеним Бошњацима и Хрватима овог града- казао је на почетку разговора за „отисак.ба“ Едвин Канка Ћудић, координатор УДИК-а.
Разговарао: Хуснија ОМЕРХОЏИЋ
Говорило се да ће УДИК отказати акцију Брчком. Постављало се питање, зашто би нека организација из Сарајева организовала такав догађај у Брчком.
Истина, и о томе се причало, али Координациони одбор УДИК-а о томе је одлучио да ћемо присустовати годишњици злочина. УДИК остаје при томе, а то је да нећемо дијелити цивилни сектор у Босни и Херцеговини, па и у овом граду. Да је било ко званично упутио допис у име цивилног друштва да не долазимо у овај град, поштовали бисмо ту одлуку.
Шта је специфичност УДИК-а у односу на друге невладине организације?
То је скупина људи који исто мисле, а сматрају да је питање злочина горуће питање Босне и Херцеговине већ двадесет година. Све мировне акције су у шутња, црнина и транспарент.
Упорно истичете да „Национализам убија“.
Па то је оно што нас прогања. То није проблем само у Брчком, то је проблем и у Сарајеву. И тамо се многи буне на тај транспарент. Ту паролу и тај дизајн је осмислио Јусуф Хафизовић. То је стални транспарент УДИК-а који опомиње да је национализам идеолошки правац који неће помирити заједницу, него ће управо подијелити по свим критеријима. У национализму нема ништа лијепо. Захваљући тој идеологији Босна и Херцеговина живи етнички апартхејт.
Какве су реакције грађана Брчког?
Различите. Помало су збуњени. Нису на такав вид активности научили. То је разумљиво. То је случај са већином мјеста гдје се појавимо. Међутим, препознају нас по нашим специфичностима.
Увијек имате мултиетнички скуп.
Наравно. Ту је била наша Нада Стрепачки. Она је постала симбол овог града кад је прича о истини и правди. Кад сам јој рекао да бих волио њено присуство на мировној акцији одавања поште убијеним Бошњацима и Хрватима Брчког, одмах је пристала. То показује много, али то нам показује и како је још увијек мало људи који желе истинско помирење.
Транспарент је остао на Луци. Зашто?
Он је требао бити на другој згради у граду, али због лакше регулативе ми смо се одлучили да то буде Лука.
Након мировне акције услиједило је отворење Спомен-собе у Брчком. Назочили сте том скупу?
Нисам само ја назочио том скупу. Сви који се бавимо транзиционом правдом назочили смо том скупу. Треба тежити јединство. Ту се показало да је цивилни сектор уједињен и окупљен око исте идеје а то је, да сте у том простору добили мјесто несталих и убијених, али и логораша Брчко дистикта БиХ. То значи много, јер већина убијених цивила су били и логораши тог логора.
Међутим, са састанка Скупштине Савеза логораша у БиХ искључен је предсједник Удружења несталих, убијених и насилно Бошњака Брчко дистрикта, Рамиз Ахметовић?
УДИК је био један од организатора отварања Спомен-собе у Брчком, али ми нисмо чланица Савеза логораша у БиХ. Према томе, тај чин не припада надлежности наше организације.
Гдје је данас Брчко из сарајевске перспективе?
У Брчком је све добро нашминкано. На први погледа вам се чини да је то у том граду све ријешено. Међутим, заровите ли мало више испод површине наћи ћете много тога што још увијек није ријешено. Да ли ће то икада бити ријешено, то је већ питање власти и цивилног сектора у овом граду који мора понијети одговорност за оно што се догодило у Луци, како би се утицало на политику овог града. Још имамо грађана који се поистовјећују са Гораном Јелисићем, Моником Илић-Каран, Костом Костићем… Они су још увијек за неке људе хероји, али су по пресудама евидентно осуђени ратни злочинци.
По чему то закључујете?
По томе што Ђорђе Ристанић и Бошко Маричић још увијек шетају градом. Не смијемо заборавити да је Ристанић био ратни градоначелник Брчког а Маричић предсједник СДС-а. Они су одговорни за прогон Бошњака и Хрвата из Брчког, одговорни су и за формирања сабирних центара у граду, али и логора Лука. Бивши посланик у Скупштини Брчко дистрикта БиХ Стако Стакић још увијек крије тајне о масовним гробницама, иако су хладњаче за вријеме његовог мандата у БИМЕКС-у превлачиле тијела убијених у масовне гробнице. Како то да се не могу преиспитати изјаве Ристанића из 1992. год. гдје за медије каже, да он гарантује да у овом граду нико није убијен од српске руке него од муслиманске или хрватске гранате. Након тога, објављене су фотографије егзекуције Хусеина Крше и Хајрудина Музуровића чији је егзекутор био Горан Јелисић „Српски Адоф“ у Занатском центру у Брчком.
Због чега, упркос пресудама за злочине против човјечности, овдје мало ко признаје шта се догодило?
Ниједна од тих пресуда није прихваћена кроз разне институције, образовни систем… Нема никаквог утицаја на став друштва. То, прије свега, спрјечава елита…
Шапутало се много о томе, да Едвин Канка Ћудић уопће не смије доћи у Брчко?
Зашто не бих смио?
Због пријетњи које се интензивно упућују од 07. фебруара 2014. године.
Бавим се људским правима и то као особа којој припадност било којој етничкој групи – ни Србима ни Хрватима ни Бошњацица – не значи много. Не постојим на тај начин; не осјећам и не мислим тако. И са тим у складу живим и радим. Нека се помире с тим да ћу их својом шетњом кроз град констатно „узнемиравати“. Међутим, немам ја проблема са српским националистима у Брчком, него у другим градовима, али све је кренуло из Брчког. Сваки Србин у овом граду зна да се ја дружим са људима те националности у овом граду. Нажалост, ми живимо у политици институционалног злочина.
Како онда да говоримо о суштинском помирењу и прихватању одговорности?
Када говоримо о суочавању с прошлошћу онда увијек говоримо о Њемцима. Њемачкој су биле наметнуте одређене ствари које је држава морала прихватити. Овдје немамо побједника, немамо поражену страну. Докле год се не наметну одређене ствари, имат ћете релативизацију и ревизију прошлости, причу у којој смо сви ми подједнако одговорни, и причу о грађанском рату, а не рату против Босне и Херцеговине. Имат ћете причу да је међународна заједница најодговорнија за распад бивше СФРЈ. Оваква политика са суочавањем с прошлошћу ће коштати Босну и Херцеговину и њене грађане. Међутим, одговорност за тај проблем сносит ће елита ове државе.
Је ли Вам још увијек пријете?
Пријете, али сам се навикао, па ми је то постало дио свакодневнице.
Је ли то посљедица инвазије радикалних елемената у Босни и Херцеговини?
То је посљедица несуочавања са прошлошћу.
