UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
УДИК по први пут у Београду. Одржано прво хисторијско стајање у главном граду Србије. Жене у црном су организација која ме начинила активистом.Могу ме називати како хоће, али ја волим Београд.
Разговарала: Антонела Брашњић
Како су Жене у црном и Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) најавили, тако се и догодило, одржано је хисторијско акција двије невладине организације и то у Београду 10. јула 2014. год.. О утисцима, виђењима и размишљањима Едвин Канка Ћудић, координатор УДИК-а за знамо.ба каже:
Акција „Никада нећемо заборавити геноцид у Сребреници“ је била планирана још од мјесеца маја 2014. год. између наше двије организације и она се показала врло успјешном у Београду.
Зашто сте изабрали Београд?
Зато што је главни град државе која још увијек носи се са проблемима из прошлошти и која још увијек има јака обиљежја национализма, али и потпоре бившем режиму Слободану Милошевићу и другим осуђеним ратним злочинцима.
Жене у црном су само два дана раније нападнуте у Ваљеву..
Истина, то је нешто је било недопустиво. Међутим, Србија нема политичке воље нити моралног капацитета да се суочи са свим проблемима у којима се налази, јер никада том питању није приступљено одговорно. С друге стране, свима је одговарао напад на Жене у црном, јер оне граде другачију Србију, граде политику солидарности, одговорнсти и политику сјећања према жртвама које су убијене. Србија не може да се тако лако суочи са тим.
УДИК је 09. јула одржао мировну акцију поводом сјећања на геноцид у Сребреници испред сарајевске катедрале
Да, тако је и било планирано. Уз све то, нама је у тој акцији било важно подсјетити на геноцид у Сребреници, те пружити подршку Женама у црном због напада у Ваљеву. Важно је било рећи и показати да нису саме. Ми смо се и предходно оглашавали и осуђивали нападе на Жене у црном када је био у питању позив на линч од стране Радомира Пучаче. Овој подршћи, на чему смо им посебно захвални, придружили су се пријатељи и пријатељице из Фондације ЦУРЕ и Сарајевски отворени центар. Након одржане акције у Сарајеву, ми смо отпутовали за Београд.
Тамо сте одржали хисторијско стајање са Женама у црном.
Да, то је било хисторијско стајање у 12х испред Предсједништва Републике Србије и у 19:30х на Тргу Републике. Важно нам је том приликом било нагласити да и Босна и Херцеговина учестује у геноциду, политиком порицања, јер ни Босна и Херцеговина до данас није донијела одлуку о дану сјећања на геноцид у Сребреници. То нас чини јачим, јер смо у том моменту били јаки у заједничкој, активистичкој поруци из Београда. То је и Жене у црном учинило јачим, јер нису саме на том путу. То су први пут двије организације, једна из наше земље и друга из Србије, да су на једном мјесту, на такав начин имале јединствен став и поруку. То значи много. То је хисторијски датум за све нас.
Је ли било проблема?
Људи који се баве људским правима, увијек имају проблема. Међутим, овом приликом било је велико полицијско обезбјеђење, па се није могло догодити да направе сличан сценарио као из Ваљева. Док сам боравио у хотелској соби, полиција ми је била испред врата. Чуо сам полицајку како разговара на телефон и отприлике каже: „Ма не знам, опет организују неку будалаштину“. То је тај проблем. Ваш штити полиција, али у истом моменту, та полиција је на страни (нео)фашиста.
Вама су и прије Београда слали поруке, да не долазите у Београд.
Ма да, слали су они поруке, али нису знали да ја нећу одустати од своје одлуке. Могу они мене називати србомрзцем, али ја волим Београд. Тамо су људи с којима сам подијелио многе ствари из свога живота. То је посебан осјећај. То се не може описати.
Да, али предходно су јако наглашавали да сте Ви активиста НВО Жене у црном…
Па то је истина. То је организација из које сам потекао, у којој сам постао активиста. Ја сам поносан на свој идентитет жена у црном.
Како Вам је био осјећај у Београду док се одржавала стајања?
Ја волим Београд. То увијек истичем. Београд за мене има велику важност у моме животу. Нико ми тај дан није могао покварити. Једноставно, био сам окружен људима које волим.
Након Београда стигли се са Женама у црном у Сребреницу?
Тачно. Ми смо по плану какав смо и имали испланирали да слиједећи дан заједнички присустујемо комеморацији у Сребреници. То смо и учинили. Све до граничног пријелаза са Босном и Херцеговином имали смо јако полицијско обезбједјење. То је жалосно. То нас учи чињеници да су се 90-те у Србију још једном вратиле. Србија зна само да обезбједи полицију, али не и да помогне у рјешавању проблема у заједници.
