UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) по први пут долази у Зеницу. УДИК по први пут у званичној делегацији долази у Зеницу гдје ће 13. маја одржати мировну акцију и грађане Зенице илити Босне и Херцеговине подсјетити на убиство Матее Јурић у насељу Радаково. Овом приликом за Знамо.ме говори координатор УДИК-а Едвин Канка Ћудић.
Разговарао: Абудуллатиф Мухаремовић
Зашто Матеа Јурић?
Зашто да не. Матеа Јурић је прва жртва која је пала у Зеници. Убијена је, а имала је само двије године. Колико то грађана Зенице зна? Колико то мјештана насеља Радаково зна? Колико тих истих грађана зна зашто је убијена Матеа Јурић и како је убијена Матеа Јурић. Данас нико о Матеи Јурић у Босни и Херцеговини не говори, или пак говори, али не говори оним гласом којим би требало.
Како ће изгледати подсјећање на Матеу Јурић у Зеници?
Наша стандардна обиљежја; црнина, шутња и транспарент. То је оно по чему смо и специфични.
Колико ће трајати шутња?
Шутња ће трајати сат времена. То ће бити први дио онога што ћемо урадити, а након тога одат ћемо почаст Матеи Јурић на њеном Спомен-обиљежју у насељу Радоково. То је планирано за 13:30х.
Ово је први пут да долазите ради убиства само једне особе.
Тачно. Мјеста која обилазимо су најчешће мјеста масовних егзекуција. Питање убиства Матее Јурић је питање свих нас. То је злочин који дотиче сваког грађана Босне и Херцеговине. Она је била само једно дијете, а које је нажалост на неки начин заборављано у овој држави.
Већину активности које обављате обављају се по први пут у Босни и Херцеговини?
Радили смо на платформи рјешења питања помоћи дјеци из Коњевић-Поља. То смо симболично и обиљежили инсталацијом „Зона без људских права – Хуман ригхтс фрее зоне“ који смо поставили на Дан људских права, испред ОХР-а у Сарајеву. За обиљежавање Вуковара, отмице у Штрпцима, и сад обиљежавање убиства Матее Јурић у Зеници УДИК носи хисторијске заслуге у изградњи мировног активизма и изградње културе сјећања и ненасиља у пост-конфликтној заједници каква је Босна и Херцеговина. Потом, ми смо били први који смо акције одржали у логору Батковић, мјесту Ахмићи и на Тргу младих у Брчком.
Шта запажате у свим тим мјестима?
Оно што ћемо примјетити и у Зеници. То је збуњеност грађана начином одавања поште. Наравно, као и увијек бит ће ту мали одазив. Није то лако. Изложите своје тијело пред цијелим свијетом и свједочите о једном злочину. Да нема тога, услиједио би заборав, а већ смо били на помолу тога.
Кажете заборава?
Већина не зна да је заборав нови геноцид. Да сваки пут кад предјемо преко убиства неког злочина ми уствари оправдавамо злочин. Ми у будућности дајемо прилику нечовјеку да се поново пробуди и још једном почини страшни злочин.
Како онда говорити о суочавању са прошлошћу и како говорити о помирењу у овом региону у којем се још увијек поједини ратни злочинци величају?
То све зависи од тога шта значи помирење. Ко заступа који концепт помирења? Ја се не слажем са концептом помирења који је на снази у регији. Тај концепт помирења без одговорности, помирења са заборавом, помирења са релативизацијом и негирањем, до једног лежерног односа према ономе што се десило. То све зависи од политичких елита. Та дјеца која величају не само Ратка Младића, тога имате и на бошњачкој и хрватској страни су научена у школи да се они величају. Ништа се није радило на томе да се та дјеца науче правој истини и оно ко је и шта је радио у том рату.
Шта чинити против тога?
Стално опомињати. Стално давати на знање да се сваки злочин мора осудити. Морамо осудити нападе на Мерлину, морамо осудити нападе на ЛГБТ заједницу, морамо реаговати одговорно према нападима на Јевреје у Мостару али и солидарисати се са ромском заједницом у Босни и Херцеговини. Њихов проблем је проблем сваког грађана и грађанке ове државе.
Значи, УДИК се не бави само жртвама рата?
УДИК-ов циљ нису само жрве рата. УДИК се бави свим жртвама али превасходно су то жрве рата. Још имамо имамо велики број несталих у Босни и Херцеговини и сматрамо за своју обавезу да стране које су починиле злочине требају преузети одговорност за те злочине. Срби морају прихватити одговорност за Сребреницу, Хрвати за Ахмиће а Бошњаци за Казане.
Ако то не учинимо?
Онда говоримо о ономе гдје се сада налазимо, а то је фаза порицања. Нажалост, то ће нас довести у стање да ништа нисмо научили и да смо након Другог свјетског рата и холокауста себи дозволили на овим просторима геноцид а сада и држава тај геноцид оправдава тако што није забранила негирање тог злочина иако постоји пресуда за то. То значи да у овом случају држава проводи политику порицања геноцида.
Шта је то што ће УДИК водити у будућности?
Наставити ћемо нашу политику солидарности, повјерења, блискости, а то прије свега са заједницом жртава злочина и наравно, са организацијама цивилног друштва и свима који дијеле наше вриједности и етичке принципе. Заједно ћемо градити праведан мир, нове видове правде, од којих су неки постали заједничка вриједност наше људске заједнице. Наставит ћемо са посјећивањем мјеста злочина стварајући нове концепте одговорности и сигурности, гајићемо нашу феминистичку етику бриге као активну политика солидарности и мира, пружањем емотивне заштите, његовањем узајамне пажње, посјета, бриге, пријатељства. Борит ће се за изградњу другачијег моралног поретка; наставићемо да организујемо јавне чинове против културе заборава и порицања геноцида.
Да ли ћете у том успјети?
Немамо илузије да ће се то испунити, али ми нећемо престати са захтјевима и “узнемиравањем”.
