UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Када је 2015. године Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) започело документовати споменике у Босни и Херцеговини и другим земљама бивше Југославије, још увијек није било великог интересовања за ту проблематику. Још тада смо примијетили на терену колико сами споменици могу бити спорни за неку локалну заједницу и колико они представљају моћан алат у процесу суочавања с прошлошћу.
У Босни и Херцеговини и региону постоји континуирана градња споменика и спомен-обиљежја посвећених ратним страдањима деведесетих при чему неријетко ти меморијали не доприносе процесу помирења и здравом суочавању с прошлошћу у заједници. Један од највећих проблема меморијализације су споменици који су подигнути у част оних осуђених за ратне злочине. Поред тога, на дјелу је виктимизација друштва, у којем свака страна сматра да је највише страдала. То су проблеми с којима се друштва у Босни и Херцеговини, Хрватској и Србији већ пуних тридесет година суочавају.
У најновијој УДИК-овој публикацији „Култура сјећања и стратегије репрезентације ратне прошлости деведесетих у Босни и Херцеговини, Хрватској и Србији“ говори се управо о овим проблемима, али и о односу у којем државе на простору некадашње Југославије немају снаге да се изборе са сопственим страховима, да саме признају да је и у њиховим редовима било злочинаца. Да ли се радило о невино убијеним жртвама на Казанима, спомен-плочи на логору Лука у Босни и Херцеговини, или пак у Вариводама или Паулином Двору у Хрватској, матрица је иста – порицање злочина.
На припреми ове књиге радили су социологиња Маријана Стојчић, новинар и комуниколог Младен Обреновић и психолог Џенан Скелић. Ова публикација је водич за доносиоце одлука, цивилно друштво и младе активисте у локалним заједницама који треба да дају свој допринос суочавању с прошлошћу, те да буду једни од оних који ће указивати на то да оно што се подиже и начин на који се комеморише на овим просторима, често је лоша политика.
