UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК) подсјећа јавност на 18. април, Међународни дан споменика и споменичких цјелина који организује Међународно вијеће за споменике и локалитете (ИЦОМОС). УДИК је творац Централне евиденције споменика (ЦЕС) која обухвата податке о спомен-обиљежјима посвећеним ратним страдањима деведесетих на подручју бивше Југославије.
Према попису ЦЕС-а, у Босни и Херцеговини је изграђено више од 2.100 споменика који су посвећени ратним страдањима деведесетих. Већи број мапираних споменика налази се на подручју Федерације БиХ (више од 1.400), а такође регија у којој је мапирано највише споменика је у Федерацији БиХ (Тузлански кантон са укупно 288 споменика). У Републици Српској највише споменика је пописано на подручју Бијељинске мезорегије, укључујући и субрегију Зворник (укупно 231 споменик).
У најновијој УДИК-овој публикацији „Култура сјећања и стратегије репрезентације ратне прошлости деведесетих у БиХ, Хрватској и Србији“ наводи се како се меморијалима не гради само идентитет, него и политичка идеологија, која у крајњој позицији има етнички апартхејд – раздвајање етничких група једних од других, како би се они други представили као лоши или као непријатељи. Споменицима се даје порука да су све војске биле часне и да њихови припадници ни у једном тренутку нису могли поклекнути и починити злочин.
Надаље, без обзира да ли се ради о невино убијеним жртвама на Казанима или спомен-плочи на логору Лука, матрица је иста – порицање злочина. Поред тога, на дјелу је виктимизација друштва, у којем свака страна сматра да је највише страдала, а што се најбоље очитује кроз спомен-обиљежја.
Споменици се свакодневно подижу, али упркос масовној градњи поједине скупине још увијек нису добиле одговарајуће спомен-обиљежје. Такав примјер су цивилне жртве рата у Брчком које још увијек немају централно спомен-обиљежје подигнуто од стране локалне власти која је подигла споменике у центру града за три војске (АРБиХ, ХВО и ВРС).
Ријетке су средине у Босни и Херцеговини које се могу похвалити да су имале разумијевање и за жртве других националности, за њихова страдања и патњу. Заправо их је само три – у Варешу, Жепчу и Босанском Петровцу, а ни у њима није све текло глатко кад су покренуте и реализоване иницијативе за подизање спомен-обиљежја свим жртвама, без обзира на националност. Не треба заборавити ни Споменик миру у Сребреници из 2020. године који је изазвао највише неспоразума и негодовања.
Процес меморијализације и акције подизања споменика у Босни и Херцеговини показују колико је споменичка култура важно питање које битно утиче у процесима изградње нашег односа према недавној прошлости. Ипак, пред нама је велики изазов да као појединци или групе покушамо кроз активно дјеловање, јавна промишљања и разговор о ономе шта нам се догодило допринијети да се у Босни и Херцеговини отворе до сада затворени простори за друге актере и праксе сјећања, створи атмосфера дијалога и разумијевања, а која би погодовала другачијој интерпретацији споменика и развоју самокритичког погледа према култури сјећања.
