UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Са Едвином Канком Ћудићем смо разговарали о култури сјећања и зашто је она битна за босанскохерцеговачко друштво, како је настало и чиме се бави Удружење за друштвена истраживања и комуникације, али и која је улога медија у процесу изградње мира.
Едвин Канка Ћудић је по професији новинар и политолог, активиста за људска права и оснивач сарајевског Удружења за друштвена истраживања и комуникације (УДИК). Бавио се и одбојком, борилачким вјештинама, студирао је персијски и турски језик. Своје прве активистичке кораке направио је као активиста Жена у црном у Београду, а потом се придружио Међународној мрежи жена у црном, свој активизам наставио је кроз удружење које је основао.
Разговарала: Милица Пралица
Како је настало Удружење за друштвена истраживања и комуникације и шта представља?
Едвин Канка Ћудић: УДИК је настао као жеља младих за суочавањем с прошлошћу, за откривањем оних тајни које држава таји када су у питању ратни злочини. Настао је и као жеља да се што више проблематизују транзициона правда, јер смо и тада знали, да ако се сви не суочимо са прошлошћу, онда перманентно живимо културу насиља. С друге стране, настао је и из страха, шта ће се догодити са стратиштима, споменицима и свим оним када више не буде Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Све су то били разлози, због којих је 2013. године и покренут УДИК, а већ 2015. године и УДИК Брчко.
Колико ми знамо шта је то култура сјећања?
Едвин Канка Ћудић: Знамо, али не знамо довољно. Наше највеће незнање јесте да не преузимамо одговорност према злочинима за које су наши народи одговорни. Након 20 година, још увијек немамо дистанцирање од ратних злочина. У већини случајева, само припадници једне етничке скупине отварају дискусије о својим несталима. Јако је риједак случај да припадници једне етничке скупине отварају дискусију о жртвама друге етничке скупине. Исто тако спорни су и споменици јер немају педагошку вриједност. У већини случајева, они још више подижу тензије међу етничким скупинама. Томе доприноси и подијељеност хисторије око догађаја из прошлости.
Двадесет година послије рата, ми гласно ћутимо о цивилним жртвама. Како да почнемо говорити о култури сјећања, да она постане дио наше свакодневнице?
Едвин Канка Ћудић: Окренути се себи. Погледати око себе, и прво прошлост своје етније испитати, па тек онда говорити о другој. Ако будемо говорили, а да у истој реченици не кажемо то фамозно „Али и они су…“ него да се одредимо према злочинцима из свога народа, онда ће то постати наша свакодневница. Према злочинима који су почињени у име нас, треба развијати одговорност, а према злочинима почињеним над нама, треба развијати солидарност. Тако ћемо моћи говорити, прихватати дијалог и на та начин се дистанцирати од злочина почињених у име наших народа.
Ваши перформанси и акције су доста необични и специфични. Стојите са транспарентима у црнини и ћутите. Зашто?
Едвин Канка Ћудић: Црнина и транспаренти са јасним порукама су нешто што нас карактерише. Тиме истовремено показујемо и једноставност, екцентричност што нас свакако чини препознатљивим у јавности. Црнина нас учи да све што се догађа око нас је култура насиља, а шутња је оно што ми све вријеме прихватамо. Она је у истом моменту и немогућност било каквог одговора на постојећу ситуацију у држави према суочавању с прошлошћу. Тиме показујемо оно што носи сваки грађанин Босне и Херцеговине.
Како је окружење прихватило ваше перформансе, какве су реакције биле и да ли сте имали проблема током својих перформанса или акција?
Едвин Канка Ћудић: Сарајевско окружење прихвата постојање УДИК-а. Можда нас не прихвата онако како бисмо ми хтјели, али најважније је да су нас препознали и, сада већ можемо рећи, и навикли се на нас. Кад бисмо говорили о проблемима, онда бисмо могли набројати листу онога што су поједини политичари или пак шта су нам грађани говорили… Ипак ништа то није толико страшно од оне помисли: „Да ли смо могли још нешто урадити?!“ када су у питању ти злочини.
Да ли је битно у грађењу и очувању мира да припадници једног народа дођу и поклоне се жртвама другог народа?
Едвин Канка Ћудић: То је оно на чему ми потенцирамо. Када се то догоди онда ће грађани без проблема моћи говорити о свим злочинима и са једне и са друге стране. Треба прећи преко националних и вјерских баријера, а то је овом друштву и најтеже.
Каква је улога медија, данас у БиХ када говоримо о извјештавању са обиљежавања годишњица из минулог рата?
Едвин Канка Ћудић: Њихова улога је изнимно важна. Код појединих медија у којима мањка професионализма, догађају се погрешне интерпетације или коментари који не иду у прилог ни УДИК-у, а ни суочавању с прошлошћу. Надамо се, да се такве ствари неће догађати у будућности.
Ове године забрањено је и обиљежавање Олује у Сарајеву?
Едвин Канка Ћудић: УДИК је са партнерским организацијама из Хрватске 2014. године по први пут обиљежио Олују у Загребу и Сарајеву. То је било под слоганом „Олуја је одговорност свих нас“. То је кампања између УДИК-а и хрватских људскоправашких организација. Међутим, 2015. године МУП Кантона Сарајево је забранио обиљежавање 20. годишњице Олује у Сарајеву. Ми смо том приликом истакли да је то најгора порука која се може послати из Сарајева. На један други начин, то је показало да се Сарајево није спремно суочити са жртвама других народа.
