UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Зашто сте основали Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК)?
Основали смо га као одговор на тишину заједнице која његује насиље. Осим пар умјетника и интелектуалаца о Култури насиља никада нико у Босни и Херцеговини није проговорио. На неки начин, они је и не примјете. Сродили су се с тим. Грађани и грађанке БиХ живе Културу насиља.
Појасните?
Хоћете ли на примјеру или у теорији?
Дајте нам примјер?
Узмимо Роме као примјер. Имате директно насиље и то ћете видјети кроз начин у којем су се прије два мјесеца два Рома потукла код Слатког ћосета у Сарајеву. Нико није реаговао. Сви су то гледали као представу. То је примјер директног насиља у заједница. Имате структуално насиље и оно се манифестује кроз систем. Најбољи примјер вам је пресуда Сејдић-Финци. Имате културно насиље и оно се манифестује преко медија, образовања, идеологије… Погледајте колико се грађана БиХ дружи са Ромима? Да ли имају једнака права од стране грађана БиХ? Немају. Они су дискриминирани, зато што су они за те грађане прљави.
Има ли још жртви у заједници?
Наравно да има. То су и жртве рата. То је порицање геноцида из Републике Српске, као посљедња фаза политике које проводи држава, у овом случају мањи БХ ентитет.
Зашто онда живимо у насиљу?
Зато што смо се навикли на то. Зато што се нисмо суочили на правилан начин са оним што се зове суочавање с прошлошћу и нико није прихватио одговорност за своје злочине.
А међународна заједница?
Па међународна заједница никада није рјешавала сукобе. Она их је смиривала. Она то и у овом случају ради. Рјешити сукоб у њеном корјену значи јако много посла и новца. Зато је лакше тај конфликт смиривати. То није само случају Босне и Херцеговине. То је случају и Македоније или Косова. Босна и Херцеговина је најбољи примјер немоћи међународне заједнице да дјелује кад је најпотребнија држави.
Зашто?
Зато што се промјенила ситуација у свијету. Године 1995. имали сте јасан став САД-а како ће се дјеловати према БиХ, а Русија је била ослабљена. Сад је Русија итекако ојачала и већ неколико пута блокирала значајне реформе за Босну и Херцеговини. Међутим, проблем је и босанскохерцеговачких политичара који се немарно понашају према народима који су их изабрали.
Како онда превазићи насиље?
Тако што ћемо ствари узети у своје руке као одговорни грађани и грађанке ове државе и суочити се са свим оним што је урађено у наше име. На исти начин суосјећати се са жртвама и на тај начин отворити пут солидарности у заједници. Нажалост, нема емпатије. То вам је довољан доказ насиља у заједници.
Имамо ли хероја у заједници?
Ми немамо хероје. Наше патријархално друштво је увијек више цијенило хероје и херојке из рата. Никада нисмо цијенило хероје и херојке из мира. Када бисмо се мало више забавили, видјели бисмо колико смо имали хероја и херојки који су устали и устале против рата. Међутим, ми то не знамо цијенити.
Обиљежили сте 22. годишњицу пада Вуковара у Сарајеву?
Да, обиљежили смо Вуковар као почетак распада Југославије. Мада, искрено и чињенично Југославија се већ била распала. То је био почетак одговора на њен распад.
Како је то изгледало у Сарајеву?
Морам признати јако позитивно. Активисти и активисткиње Удружења за друштвена истраживања и комуникације су испунили своје захтјеве и још једном приближили злочин који се тиче свих одговорних грађана и грађанки Босне и Херцеговине грађанима и грађанкама Града Сарајева и на тај начин ударили темељ за истинско помирење и истинско суочавање с прошлошћу у овом граду. Својим стајањем, одали смо пошту свим настрадалим цивилима у том граду, али и подсјетили на то да је Град Сарајево солидаран према свим жртвама без обзира на вјерску или националну припадност.
На плакату вам се налазио знак Црвеног крижа?
То је осмислио наш графички дизајнер Тарик Бећић. Циљ је био приказати болницу у Овчари одакле су цивили одведени и стрељани. Масовну гробницу тих цивила открила је новинарка Флоренце Хартманн.
Сада сте прва организација у БиХ која се побринула за такав чин обиљежавања годишњице?
Да, Удружење за друштвена истраживања и комуникације су прва невладина организација из Босне и Херцеговине и Града Сарајева која је овим чином обиљежила и приближила грађанима и грађанкама главног града наше земље такав један монструозни злочин.
И прва организација из БиХ која је путовала у Вуковар?
И то је тачна информација. Када је у питању злочин у Вуковару, обиљежавањем тог злочина скинули смо терет одговорности са грађана и грађанки Босне и Херцеговине и Града Сарајева. То је била одговорност и других грађана и грађанки Града Сарајева, али се предуго чекало. Нажалост, неки нам покушавају наметнути етикету да се бавимо само ратним злочином. Међутим, да бисмо рјешавали друга права, морамо прво кренути од неексхумираним идентитетима и случајевима, прихватити одговорност за злочин и то свако на својој страни, суочити се са злочином, показати солидарност према жртавама, па онда кренути у рјешавање осталих права. Сматрамо да је то врло важно за суочавање с прошлошћу и врло важно за наше информирање о том злочину. Врло је важно бити на мјесту злочина који се догодио. Нажалост, наша заједница је мало информирана о догађајима који су се догодили у Вуковару, Овчари, опсади и прекомјерном гранатирању тог хрватског града.
Кад ће доћи вријеме за друга права?
Друга права унутар Удружења за друштвена истраживања и комуникације нису искључена. Ми ћемо подржати сваки пројект који се тиче кршења људских права, ако се слаже са циљевима и дјелатностима Удружења. Ипак, жртве рата и повратници су тренутно најугроженије категорије у овој држави.
Са Унијом за одрживи повратак и интеграције у БиХ учестовали сте у рјешавању проблема дјеце из Коњевић Поља?
Ми смо се одмах одазвали кад је било то питање. Од септембра мјесеца ове године давали смо неизмјерну подршку родитељима из Коњевић Поља.. Присустовали смо састанку који је организирала Унија са медјународном заједницном. Тада смо јасно нагласили да је за овај проблем одговорност међународне заједнице једнака одговорности Босне и Херцеговине. То је проблем који се тиче свих нас. Забринути смо за то питање, јер се оно може проширити по цијелом ентитету. Проблем школараца из Коњевић Поља је проблем који опструира повратак у мањи босанскохерцеговачки ентитет. То је грубо кршење људских права. Нажалост, ни Федерација БиХ није ријешила тај проблем. Још увијек унутар Федерације БиХ имамо двије школе под једним кровом.
Многи се питају зашто сте за „Национализам убија“ и за акцију „Одајмо почаст жртвама Вуковара“ узели Катедралу?
Има много одговора за тај чин, али сигурно није зато да бисмо изазвали провокацију. Волимо то мјесто, као што волимо и локале око тог трга.
Многи су УДИК осудили због транспарента „Национализам убија“?
Нисам то чуо. Можда бих требао провјерити информацију.
Коментари на порталима?
Такве коментаре може писати свако, али кад је ријеч о акцији „Национализам убија“, јавно нисмо добили негативне коментаре.
Гдје су одговорни грађани Босне и Херцеговине?
Па ту су они, свуда око нас. Невладин сектор је некако пасиван и многима се чини да управо невладин сектор гледа селективно људска права. Међутим, у Босни и Херцеговини се толико крше људска права да се невладин сектор преокупирао својим обавезама и ми смо тога свјесни. Ми то разумијемо и прихватамо као чињенично стање у земљи. Свакој невладиној организацији ћемо помоћи и наши активисти и активисткиње су се до сада одазивали и одазивале на такве позиве.Већина протеста који су се организирали у нашем граду, на крају су испали политички пројекти појединих странака. Сада имамо такву ситуацију, да ме грађани и грађанске питају: Јесте ли ви плаћени за своје мировне акције? Ко вас плаћа?
Јесте ли плаћени да организујете такве акције?
Не, нисмо плаћени.
Удружење у будућности наставља своју политику?
У сваком случају наставља. Свјесни смо онога што се дешава у нашој заједници. Ако смо идеалисти, имамо право да се боримо за своје идеале. Нико нас у томе не може спријечити.
Шта нам значи злочин у Вуковару?
Значи да смо једнако одговорни као и они коју су га починили. Ми смо шутили над тим злочин, а нажалост шутњом се одобрио злочин. На тој шутњи касније су други шутили и онда смо у Босни добили Приједор и Сребреницу.
Зато шутњом протестујете?
Да, и то уопће није „исфуран фазон“. То је итекако актуелан чин, јер то већина грађана Босне и Херцеговине чини. Она то чини у континуитету приликом сваког насиља.
А црна боја?
То је туга за све оно што нам заједница чини. То је једноставно симбол онога у чему живимо и са чиме се суочавамо.
