UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Разговарао: Адис Мујдановић
„Пресуде које су донијели судови у Босни и Херцеговини, а односе се на ратне злочине почињене у Брчком, требају нас научити нечему, а то је да ти људи никако не могу бити национални хероји“, каже координатор Удружења за друштвена истраживања и комуникације Едвин Канка Ћудић поводом објављивања докумената у публикацији „Ратни злочини у Брчком (1992-1995) – Пресуде“.
Објавили сте документе судова у предметима ратног злочина. Како све то коментирате?
То је нешто што се морало урадити. Неко је морао документовати те предмете ради институција које се баве овим питањем. У овом случају смо то ми урадили. Треба рећи да се овом приликом нисмо бавили пресудама Међународног кривичног суда у бившој Југославији (МКСЈ), него само пресудама домаћих судова.
Какви су то документи?
То су пресуде и оптужнице које је УДИК прикупљао и документовао из различитих судова. Највећи број пресуда је пресудио је Основни суд Брчко дистрикта, Апелациони суд Брчко дистрикта, а потом и Кантонални суд у Тузли, Врховни суд Федерације БиХ, те Основни суд у Брчком који је дјеловао за вријеме мандата Републике Српске у овом граду. То је уједно и прва публикације након 20 година рата против Босне и Херцеговине у којој се налазе пресуде које су судови донијели за сва три народа. Ратне злочинце нисмо дијелили по девизи„они који припадају моме народу никако не могу бити криви“, него по одлукама суда који их је огласио кривим за ратни злочин.
Откуд идеја за докуметовањем пресуда?
Зато што у Брчком више не постоји иницијатива за изградњу спомен – обиљежја цивилним жртвама рата,а овим документовањем желимо покренути једну такву иницијативу, а као доказ потребе за тим спомеником, нудимо јавности документоване предмете. Такође, овим документовањем жели се отклонити могућност манипулације жртвама ових ратних злочина. На овај начин, више нико нема право да каже да то није знао. Сада свако има прилику да зна, сада су ти предмети предочени јавности и сваки грађанин се може упознати са оним што се догодило цивилима у његовом граду. Ови документи откривају страшну причу сваког злочинца. На свакој страни је било истих људи који су се на исти начин понашали.
Споменули сте изградњу споменика цивилним жртвама рата. О каквој се идеји заправо ради?
Одлука од споменику је донесена, али никада није реализована. Данас се о томе више и не прича. Споменик је требао бити код Градске вијећнице. Међутим, тај споменик треба имати едукативни и педагошки карактер и да буде посвећен свим убијеним народима у Брчком. Тај споменик не смије имати национална и вјерска обиљежја, јер ће изгубити своју сврху. Немојте мислити да се залажем за релативизацију. Залажем се за одговорност, али не упирањем прста у некога, да је тај неко крив за убиство цивила. Такве ствари радимо већ 20 година и нисмо се помакли са мјеста. Поред тога, треба обиљежити мјесто егзекуције Хусеина Крше и Хајрудина Музуровића, у Занатском центру. То мјесто нико не обиљежава, а њихове фотографије су обишле свијет. Нико и не прича о обиљежавању тог мјеста. То је страшно. То је наша одговорност. То мјесто може бити обиљежено спомен – плочом.
Како оцјењујете казне које су донешене пред судовима?
Не треба рећи да не треба бити задовољан овим пресуда. Суд је утврдио ратни злочин и то је важно. Ти људи су проглашени ратним злочинцима. Оптужени су и осуђени за злочине које су починили. Међутим, сви судови су доносили јако ниске казне. Казне се крећу од 1 године до 15 године затвора. С тим у вези, само једна пресуда је 15 година и односи се на Косту Костића. Пресуда Окружног војног суда у Зеници, преиначена је одлуком Врховног суда Федерације БиХ са смртне казне на осам година затвора Џемалу Захировићу званом Шпајзер. Димче Ивчев је осуђен на казну од једне године и осам мјесеци затвора, док је Дражен Урошевић такођер осуђен на годину дана затвора. Готово сви ови ратни злочинци су данас на слободи. Они су ту око нас.
Да, али нису сви осуђени за ратни злочин…
Тачно.Унутар ових докумената налазе се три пресуде које су тако третиране. Тако се један предмет водио као кривично дјело убиства из члана 36. став 1. КЗ РС, и противправног блуда из члана 93. став 1. КЗ РС, а то је предмет Никола Вујић.По пресуди, они није ратни злочинац. Међутим, евидентно је, да је он то био. Основни суд у Брчком 1995. године у пресуди закључује: „да има основа за ублажавање казне, односно одмјеравање казне испод граница прописаних законом“, па је Никола Вујић добио 2 године и 11 мјесеци затвора.
Сличан случај је и са предметом Пере Мишића који је осуђен за убиство лица које је убио 1993. године. Он је то лице из Брчког одвезао у Марковић Поље гдје га је убио из аутоматске пушке у предјелу главе. Тужилаштво је ово третирало као кривично дјело убиства члан 165 КЗ Брчко дистрикт БиХ. За ово убиство добио је казну 9 година пред Апелационим судом Брчко дистрикта БиХ, готово више него било који ратни злочинац у Брчком, а опет по пресуди није ратни злочинац.
Поред ова два случаја, објављени су и документи предмета Јарић и остали, који нам откривају страшну причу силоване жене српске националности. Такођер, ни ова прича није третирана као ратни злочин, него као силовање из члана 88 КЗ РБиХ, те чланова преузетих из КЗ СФРЈ. Ниједан од ових предмета није третиран као ратни злочин, иако је то уистину био.
Да ли то значи да су судови судили како би се ријешили предмета?
О томе не можемо говорити. Међутим оно што знамо је да се сви предмети који су донесени у категоријама ратних злочина односе на: Ратни злочин против цивилног становништва и Ратни злочин против ратних заробљеника. Нема ниједног предмета у категорији Ратни злочин против човјечности.
Који су проблеми с којима сте се сусретали?
Отежавајућа околност јесте анонимизација пресуда која се врши по Правилнику Суда БиХ. Особа која није из Брчког и жели се упознати са ратним злочинима у Брчком, преко пресуда добија само штуру информацију, јер унутар тих пресуда име ратног злочинца је анонимизирано. У овом случају, то је чинила само Правосудна комисија Брчко дистрикта. Такав поступак није чинио ниједан суд из Федерације БиХ. Познато је да су суђења овим лицима била јавна. Они су јавно оглашени кривим. Њихово име је познато. Међутим, у пресуди коју добијетеизвршена је комплетна анонимизација, укључујући и њихова имена. Тако особа која буде за 100 година истраживала ратне злочине у Брчком, неће се снаћи у тим документима, јер имена нема. Из тог разлога, ми смо се одлучили да не вршимо анонимизацију осуђених, тако да ће се ипак истраживач моћи позвати на наше документе. Сматрам да, на овакав начин, они штите ратне злочинце.
Како ће реаговати људи у Брчко дистрикту БиХ на ове документе?
Могу само рећи, да је то је објављено ради њих, али и за будуће генерације уколико се буду хтјели упознати са истином свога града.
