UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Дневни лист Данас (Србија), 10.12.2020. године
Разговарала: Јелена Диковић
Људи су уморни од сталне приче о ратним злочинима. И након пресуда за те злочине промјена набоље готово да нема.
Напротив, данас се злочини више него икада негирају. У томе сви имамо подједнаке одговорности, али и међународна заједница. Она је та која је креирала ову ситуацију, а сада се извлачи и препушта нама да рјешавамо настале проблеме. Да смо их знали ријешити, не бисмо завршили овдје – истиче у разговору за Данас Едвин Канка Ћудић, координатор Удружења за друштвена истраживања и комуникације и члан Регионалног савета РЕКОМ мреже помирења из Босне и Херцеговине (БиХ).
С друге стране, додаје наш саговорник, појављују се нове генерације које више нису ни заинтересоване за суочавање с прошлошћу.
„Оне су одрасле у етничком апартхејду у којем ако вријеђаш, нећеш бити кажњен. Бићеш награђен од своје етније. Млади за другачије друштво и не знају, а старији то максимално користе“, указује Едвин Канка Ћудић.
* У том смислу, политичке елите се практично нису промениле. Готово су на власти сви они који су заговарали и учествовали у ратовима. Како им успева да опстану на власти упркос томе што су у великој мери допринели ратовима?
– Ниједна страна се није одрекла своје политике из деведесетих. Бошњачки политичари никада нису прихватили ентитет Република Српска, нити су политичари у том ентитету прихватили Босну и Херцеговину као своју матицу. ХДЗ БиХ у Босни и Херцеговини добија изборе на причи о трећем ентитету и покушају увођења етничког апартхејда кроз изборни закон у Босни и Херцеговини. Слично је и са Србијом и Косовом. На политици уцјењивања емоцијама о губитку државе политичари добијају гласове на просторима некадашње СФРЈ.
* Ратни злочинци су нажалост постали хероји. Многи од њих се активно баве политиком, поготово у Србији. Они сигурно не могу допринети помирењу? Како уопште видиш односе у региону у будућности?
– Ми који смо мислили да ће се ствари мијењати, сада већ губимо наду. Свакодневно живимо културу насиља. Никад нисмо ни хвалили мировне хероје, него „хероје рата“. Добар примјер је актуелни начелник опћине Власеница, Мирослав Краљевић, против којег се води предмет пред Судом БиХ за прогон бошњачких цивила противправним затварањем, убиствима, сексуалним злостављањима, мучењима, нестанцима и другим нечовјечним дјелима почињеним током 1992. и 1993. године. Такви људи још увијек говоре исту причу из ’90-их, јер просто немају шта друго понудити. Зато понављам, потребна је одлучнија помоћ међународне заједнице у рјешавању проблема. Ми те проблеме нисмо способни сами ријешити.
* Ви сте константно на мети неистомишљеника јер указујете и на бошњачке злочине. Недавно сте баш за Данас писали о злочину на Казанима. Мислите ли да ће споменик жртвама икад бити подигнут?
– Сви који се баве кршењима људских права морају се помирити са тим да ће увијек бити на мети неистомишљеника. То је саставни дио овог занимања. У Сарајеву не постоји политичка воља нити има моралног капацитета за подизање споменика жртвама убијеним на Казанима. УДИК се од 2014. године активно бави Казанима и од тада градске власти нама и грађанима Сарајева обећавају споменик, али он још увијек није подигнут. Ми од њега нећемо одустати, јер то је наш дуг према убијеним суграђанима овог града.
* С обзиром на мањак политичке подршке невладиним организацијама које се баве транзиционом правдом и суочавању с прошлошћу, колики је значај РЕКОМ-а у утврђивању онога што се дешавало током сукоба и може ли опстати без подршке политичке елите у региону?
– За нас који долазимо из мултиетничких средина, РЕКОМ је нужан за интерпретацију јединствене хисторије на простору некадашње СФР Југославије. Само са јединственом базом убијених жртава можемо говорити о узроцима и посљедицама југославенских ратова. Због тога је РЕКОМ и представљао проблем за политичке лидере. На крају крајева, РЕКОМ је највиши стадиј који је цивилно друштво на простору СФР Југославије и постигло. Мрежа броји више од 2.200 чланица и више од 590.000 потписа за оснивање РЕКОМ-а, што ову мрежу ставља на хисторијску позицију досега цивилног друштва на Балкану.
Сарајево је увек било град различитости
* Ви сте нападнути јер сте подржавали Прајд у Сарајеву. Како видите положај мањина у БиХ?
– Пријетили су ми они који су заборавили да су прије 20-30 година тврдили да су на исти начин њихова права угрожена. Сада су то заборавили и сада они на исти начин угрожавају туђа. БиХ је држава етничког апартхејда у коме је социјалистички колектив замијењен етничким. ЛГБТ заједница се налази међу свим тим етнијама и питање је колико се она сама може борити против тога. То је разлог зашто је Сарајево посљедње дочекало одржавање Прајда на Балкану. То је за мене као активисту поражавајуће, јер је Сарајево увијек било град различитости. Међутим, боље икада него никада.
Посмртни остаци мога оца нису пронађени
„Дана 2. маја 1992. у Брчко су упали припадници Љубише Савића Маузера, а при томе су заробили и моју породицу. Моја мајка, сестра и ја смо завршили у логору у мјесту Брезово Поље, а мој отац у логору Лука у Брчком. У том логору је преживио злочине и злостављања Горана Јелисића и Монике Симоновић. Из тог логора је пребачен у логор Батковић код Бијељине, да би тамо био убијен 13. октобра 1992. године. Убио га је Григор Беговић, припадник ВРС. Посмртни остаци мога оца нису никад пронађени, а породица од њега има само једну кошуљу, његов ручни сат и двије фотографије. Ми смо тужили ентитет Република Српска за овај злочин. Тренутно се предмет налази пред Еуропским судом за људска права у Стразбуру“, каже за Данас Едвин Канка Ћудић.
