UDIK Udruženje za društvena istraživanja i komunikacije
Удружење за друштвена истраживања и комуникације (УДИК)подсјећа јавност на ратне злочине познате као Жива ломача који су се догодили у Вишеграду у јуну 1992. године.
Припадници паравојне формације Осветници, на челу са најокрутнијим злочинцима из Вишеграда Миланом и Средојем Лукићем, запалили су живе цивиле, већином жене и дјецу. Дана 14. јуна у кући Адема Омерагића у Пионирској улици запаљено је око седамдесет бошњачких цивила углавном из села Коритник. Најмлађа жртва је имала свега два дана. Сличан се сценарио догодио двије седмице послије када је запаљено седамдесет бошњачких цивила у кући Мехе Аљића у вишеградском насељу Бикавац. О страхотама на Бикавцу је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ) свједочила Зехра Турјачанин. Спаљивања цивила вршена су на још десетак других локација.
За злочине у Вишеграду Хашки трибунал је осудио Милана Лукића на доживотну казну затвора, Средоја Лукића на двадесет и седам година, те Митра Васиљевића на петнаест година затвора. Пред Судом Босне и Херцеговине у тринаест предмета осуђени су: Бобан Шимшић, Драган Шекарић, Мићо Јовичић, Милош Пантелић, Момир Савић, Момир Тасић, Ненад Танасковић, Оливер Крсмановић, Петар Ковачевић, Предраг Милисављевић, Предраг Тасић, Радомир Шушњар, Витомир Рацковић, Вук Ратковић и Жељко Лелек. Кантонални суд у Сарајеву осудио је Нову Рајака на пет година затвора. У марту ове године Суд БиХ је изрекао првостепену пресуду којом је Миломир Ђуричић осуђен на пет, а Вукадин Спасојевић на једанаест година затвора за злочине почињене над бошњачким становништвом у логору Узамница 1992. и 1993. године.
Као резултат монструозних злочина које су починили припадници разних формација Војске Републике Српске (ВРС), Вишеград је постао познат као град женоубица и дјецоубица. Мјесто је то масовних злочина над бошњачким цивилним становништвом. Нажалост, оно данас служи као примјер локалне заједнице која умјесто суочавања са ратном прошлошћу бира креирање лажних наратива и величање ратних злочинаца.
Од великог дочека Митра Васиљевића којег је Хашки трибунал пустио на слободу након што је одслужио двије трећине затворске казне, преко оркестриране кампање СДС-а против споменика убијеним Бошњацима на мезарју Стражиште, те упада на посјед Исламске заједнице и уклањања ријечи геноцид са споменика, па све до бјежања осумњичених за ратне злочине у Србију, Вишеград показује да као промовисани туристички потенцијал Републике Српске нема за циљ истину, него прикривање злочина чије се посљедице виде већ при првом сусрету са овим мјестом.
Овим путем поново апелујемо на свједоке ратних догађаја у Вишеграду да открију гдје се налазе посмртни остаци убијених у Пионирској и на Бикавцу, али и другим локацијама. Процес суочавања с прошлошћу треба кренути од нас самих тако што ћемо умјесто аутовиктимизације показати више воље и труда за патњу других. Више од три деценије је мали историјски период, али је предуг за породице убијених које чекају да укопају своје најближе.
Из дубоког пијетета према убијенима, а поводу тридесет и друге годишњице, сјећамо се убијених вишеградских цивила.
